Srbija bez zvezda. Sramota pred Ligu nacija!
Fudbalska reprezentacija Srbije doživela je jedan od najtežih udaraca po ugled u skorijoj istoriji – desetak standardnih reprezentativaca odbilo je poziv selektora Veljka Paunovića za prijateljske mečeve sa Zelenortskim Ostrvima i Meksikom krajem maja. Igrači su redom pronalazili razloge: premor, privatne obaveze, teška sezona. Selektor je ostao na cedilu, a srpski fudbal još jednom pokazao svoju najružniju stranu.
Ko je “spustio slušalicu” Paunoviću?
Lista onih koji su rekli “ne” nacionalnom timu izgleda kao postava za utakmicu snova – što paradoks čini još gorčim. Među igračima koji nisu odgovorili na poziv selektora nalaze se:
- Vanja Milinković-Savić
- Dušan Vlahović
- Aleksandar Mitrović
- Sergej Milinković-Savić
- Saša Lukić
- Nemanja Gudelj
- Filip Kostić
Paunović je bio primoran da “potroši” još jedan dragoceni FIFA prozor na igrače koje verovatno nije planirao da pozove, umesto da iskoristi ovu priliku za finalno testiranje forme i hemije u timu pred nadolazeću Ligu nacija. Odsustvo toliko važnih igrača direktno narušava pripremu taktičkih rešenja i međusobno razumevanje na terenu – a to su stvari koje se ne nadoknade za dan-dva.
Bez kulture reprezentacije – hronični problem
Ovo nije prvi put da srpski fudbaleri biraju da li će igrati za državni tim. Već godinama se govori o nedostatku kulture reprezentacije u srpskom fudbalu – osećaja da je dres sa orlom na grudima svetinja, a ne obaveza koja se bira prema rasporedu. Problemi sa motivacijom igrača za nastup u “A” timu postoje još od ere Slavoljuba Muslina, a ni docniji selektori nisu uspeli da uspostave čvrstu disciplinu i hijerarhiju vrednosti unutar reprezentativnog sistema.
Pitanje koje se samo nameće: da li bi isti igrači pronašli iste izgovore da se Srbija plasirala na Svetsko prvenstvo, ili da je planirani prijateljski meč sa Argentinom uspeo da se organizuje? Odgovor je, nažalost, gotovo pa retoričan.
Levandovski – lekcija iz ponosa
Kontrast koji boli. Robert Levandovski, 37-godišnji napadač sa bogatom sezonom punom povreda iza sebe, igrač koji trenutno nema klub i čeka transfer, ipak se odazvao pozivu poljske reprezentacije. Zaigrao je u prijateljskim utakmicama protiv Ukrajine (0:2) i Nigerije (2:2), predvodeći Poljake sa kapitenskom trakom – iako ni njegova zemlja neće igrati na Svetskom prvenstvu. Bez izgovora, bez kalkulacija. Samo lopta i dres.
To je nivo profesionalizma i poštovanja prema reprezentaciji koji srpskim fudbalerima, očigledno, u velikoj meri nedostaje.
Kazne ili prećutno pomirenje?
Stanislav Karasi, član Stručnog odbora Fudbalskog saveza Srbije, nije birao reči u svojoj reakciji. “Njihov potez je sramotan, naneli su veliku štetu reprezentaciji i selektor više ne treba da ih zove u državni tim. Ne mogu da se biraju utakmice. Reprezentacija je svetinja i kad igra prijateljske utakmice moramo da je poštujemo, onaj ko je pozvan da otopi dres znojem”, rekao je Karasi.
Paunović je, s druge strane, delovao pomireno – što samo po sebi govori mnogo. Selektor koji ne važi za prekog čoveka ostao je bez adekvatnog odgovora na bunt svojih igrača, a takva mekoća šalje jasnu poruku svima: odbijanje poziva prolazi bez posledica. Ako FSS i Paunović ne naprave jasan presedan i ne uvedu konkretne sankcije, ova situacija će se ponavljati. Srbija ulazi u Ligu nacija bez pravog odgovora na pitanje – ko zapravo želi da igra za ovu reprezentaciju?
