Vlahović i Juventus: Razvod koji je bio neizbežan
Rastanak Dušana Vlahovića i Juventusa više nije pitanje “da li”, već “kada” i “pod kojim uslovima”. Ono što je izgledalo kao savršeno partnerstvo – srpski as u dresu kluba sa bogatom tradicijom – pretvorilo se u četiri i po godine uzajamnog razočarenja, povređenih očekivanja i fudbalskog braka iz interesa koji nikada nije proradio onako kako su obe strane zamislile.
160 miliona eura i račun koji ne štima
Kada je Juventus u januaru 2022. doveo Vlahovića iz Fiorentine, uložio je ukupno oko 80 miliona evra obeštećenja, a ugovor koji je srpski napadač potpisao procenjuje se na još toliko kroz platu tokom trajanja saradnje. Ukupna investicija: blizu 160 miliona evra za igrača koji je u trenutku dolaska imao 21 godinu i koji je izgledao kao napadač generacije u Seriji A.
Ideja je bila jasna – dovesti centarfora koji će, poput Gonzala Iguaina u boljem periodu kluba, biti taj presudni faktor u timu koji drži vrh talijanske fudbalske piramide. Iguain je 2016. stigao za tada rekordnih 90 miliona i odmah pomagao Juventusu do scudetta. Vlahović je stigao sa sličnim nadom, ali u potpuno drugačiji klub i drugačije vreme.
- Vlahović u Juventusu: oko 90 nastupa u Seriji A, nešto ispod 40 golova u ligi
- Juventus za to vreme: bez titule u Seriji A, bez finala Lige šampiona
- Klub koji je dominirao Italijom devet uzastopnih sezona do 2020. sada se bori za četvrto mesto
- Plata Vlahovića: oko 12 miliona evra godišnje – daleko iznad proseka kluba
Problem nije bio samo Vlahović
Fer analiza mora krenuti od jedne proste istine: Vlahović nije odabrao svoju cenu, niti je sam sebi ispisao ugovor. Juventus je doneo tu odluku, i to u trenutku kada je klub već počinjao da gubi onu suštinu koja ga je decenijama činila posebnim. Stari Juventus, onaj Platinija, Del Pjera, Nedveda i Zidana, funkcionisao je na principu da je dres važniji od imena na leđima. Razlika u platnim razredima bila je mala, svlačionica je bila kohezivna celina, a zvezde su bile samo oznaka kvaliteta – ne i privilegovana kasta.
Dolaskom Ronalda 2018. za 100 miliona evra, Juventus je napustio taj model. Pokušao je da bude i uspešan i glamurozan u isto vreme. Rezultat? Ni jedno, ni drugo. Ronaldo je otišao bez Lige šampiona, Juventus je ostao bez trofeja i bez identiteta, a Vlahović je nasledio ruševine jednog ambicioznog projekta koji se urušio pre nego što je i počeo.
Karakter, ambicija i spaljena zemlja
Nije pomoglo ni to što Vlahović, po svemu sudeći, nije bio tip igrača koji će ćutati dok mu nesavršeni vezisti greše pasove ili dok se saigrači postavljaju kao da je lopta prirodni neprijatelj. Ono mlaćenje rukama, vidljiva frustracija na terenu – to ne prija svlačionici u kojoj inače tinja tiha ljubomora prema onom sa debljim čekom, a takvih svlačionih u Seriji A uvek je bilo na pretek.
U tom smislu, Vlahović i Juventus su bili pogrešno spareni od samog početka. Nije on bio dovoljno dobar da podigne ekipu na viši nivo, ali nije ni Juventus bio dovoljno dobar tim da izvuče ono najbolje iz njega. Kada ambicija udari u realnost, obično ostaje spaljena zemlja. I po toj spaljenoj zemlji, Vlahović je lutao gotovo pet godina.
Šta dalje za Srbina od 26 godina?
Sa 26 godina, Vlahović ulazi u period kada napadači statistički dosežu vrhunac. Ima pregovaračku poziciju – ugovor mu ističe, odlazi kao slobodan igrač ili uz minimalno obeštećenje, i može da bira destinaciju. Poređenje sa Paulom Dibalom je zanimljivo: argentinski as je na kraju, da bi ostao u Italiji, prihvatio skromnije uslove od Rome. Vlahović će verovatno imati bolje ponude, ali i pred njim stoji pitanje – da li je spreman da prihvati klub u kome neće biti prvo ime na listi platnog spiska, ali u kome će imati realnu šansu za trofeje?
Jer, to je cena slobode: možeš da napustiš Juventus koji više nije Juventus, ali da bi igrao u klubu koji zaista može da osvoji Ligu šampiona, moraće da pristane na ulogu važnog, ali ne i centralnog igrača. Takva dijeta, po svemu sudeći, za sada nije na njegovom meniju.
